Carica Milica – budući “oro” srpskog medijskog neba

Sve te “idiote” stvorili smo sami

 

Na internetu već danima kruži klip u kome devojka govori o tome kako se u Srbiji postaje VIP, da li je to lako ili teško, šta treba da poseduje osoba da bi bila VIP, i tome slično. Ne bih sad da prepričavam video u trajanju od 2:42 o kome se toliko govori da čak i oni koji možda ne koriste puno internet znaju o čemu se radi. A ono zbog čega bih najmanje želela da ulazim u analizu ovog klipa jeste to što pretpostavljam da si ti koji ovo čitaš jedan od (trenutno) 310.468 ljudi koji je ovaj klip odgledalo (i verovatno share-ovalo) sa nekim ultra kul komentarom “Juuuu vidi ovu”, “Kakva glupača”, “Ccc, šta joj ovo treba, kako ovo ne zna” i tako dalje.

Ovaj blog nije odbrana devojke koja ne zna koliko je 9*6 ni gde se nalazi Kip slobode. Ovaj blog posvećen je svim od 310.468 ljudi (među kojima je, moram priznati, i jedan moj pregled), i svima onima koji o ovom Čudu prirode, kako bih najblaže nazvala ovu devojku, ne prestaje da govore.

Nemam ja problem sa tim što je ona neobrazovana. Pa ima ih još mnogo takvih. Glavni problem je u tome što, dok se mi njoj smejemo, pokazujemo ovaj klip jedni drugima, share-ujemo ga po društvenim mrežama, ona sedi kod kuće i zadovoljno broji preglede. Zašto?

Ova devojka možda nema opštu kulturu, ali ima “kulturu” blejanja na internetu, “kulturu” gledanja realitija 24/7, a pre svega, ima “kulturu” življenja mlade devojke u Srbiji. I što je očigledno, i najbitnije – željna je slave. Ona je svesna da se neće proslaviti ako, npr, završi srednju školu sa odličnim uspehom ili ne daj Bože završi fakultet. Još je više svesna da se mlade devojke ovog tipa nikada ne provlače po medijima, na društvenim mrežama i ostalim kanalima komunikacije. Ali, ona je vrlo dobro svesna da će ovim svojim blamom u zemlji Srbiji privući pažnju ogromnog broja gledalaca. I što je najgore, svi mi joj u tome jako pomažemo.

Nemojte da vam posle Pink, Željko Mitrović i ostali budu krivi kada komentarišete: KO, ali KO su ovi ljudi koji zauzimaju medijski prostor? KO je ova voditeljka? KO su ovi idioti na Farmi? (btw, Farmu gleda oko 2 miliona ljudi tako da kapiram da ste i vi koji ovo čitate među njima). Sve te “idiote” stvorili smo sami. Gledanjem, share-ovanjem, pravljenjem fora na istu temu.

Upoznajte Milicu, Čudo prirode – ona je verovatno sledeća učesnica Farme ili voditeljka nekog talk show-a koji će gledati milioni ljudi.

Zato, ukoliko ne želite da vam ovakvi ljudi budu još zastupljeniji na svim kanalima komunikacije, prestanite sa share-ovanjem.

Mislim da ćemo se složiti da ionako jedva uspevamo da se izborimo sa trenutno postojećim “orovima” srpskog medijskog neba. Novi nam ne trebaju.

Advertisements

Zaječarska “igra prestola” – zašto ću poništiti glasački listić na izborima u Zaječaru

Da li ste ikada čuli za konflikt dvostrukog odbijanja? Psihologija kaže da je to situacija u kojoj ste u određenoj situaciji prinuđeni da birate između dva “zla” – npr, kada voljenoj osobi treba da kažete tužnu vest: ne želite je povredite, a opet, ne želite ni da krijete istinu od nje. Konflikt dvostrukog odbijanja sigurno se desio svakome od nas, i to u najrazličitijim životnim situacijama.

Kao ponosna građanka Zaječara, poslednjih dana nalazim se upravo u ovom konfliktu: i to ne za koga ću da glasam, nego – da li uopšte glasati na ovim izborima?

Prethodnih mesec dana, Zaječar se pominje u svim medijima. Nažalost, ne zbog organizacije Gitarijade koja nas očekuje već za mesec i po dana, niti zbog otvaranja novih postrojenja koje će doneti građanima Zaječara nova radna mesta, već zbog predizborne kampanje. I to ne bilo kakve, već prljave, opasne i iznad svega ratoborne kampanje dva politička magnata. Svi pričaju o ishodu izbora, gotovo svi su podeljeni u dva tabora, zlatne sredine kao da nema (znam da je ima, ali su njeni poduhvati toliko latentni da se ne mogu uzeti u obzir pri razmatranju celokupne situacije). Vreme u gradu kao da je stalo, a sve je podređeno tom 22. junu. Vodi se igra prestola na zaječarski način, a za dolaženje do sigurnih glasova se ne biraju sredstva. Za jedan glas se nude kule i gradovi, sve se “stavlja” na ove izbore. Priča se o gotovo svemu, sem o jednoj stvari: konkretnom programu.

Mi znamo biografije glavnih kandidata u borbi za gradonačelnika, znamo ko su im saradnici i ko stoji iza njih. Ali, da li znamo njihove programe? Ne. Da li postoje konkretne mere kojima će doprineti da naš grad bude bolji, da omladina koja želi da se u njega vrati nakon studiranja ima neku perspektivu? Nismo ih čuli, a i ako su se te teme negde provukle, zaista su ih nadglasale druge stvari poput medijskog prepucavanja koje je dostiglo nacionalni nivo i stadijum krvavih fizičkih obračuna.

Glasački listić ću 22.juna poništiti ne samo iz gore navedenih razloga. Moj revolt takođe proističe i iz toga što druge stranačke opcije nisu umele da na pravi način iskoriste “zicer” situaciju, i da u situaciji kada se dvoje svađaju – profitiraju iz senke. Alternativa u vidu stranke koja će izneti zdrav program je nešto što je falilo, a niko se nije setio da je iskoristi. Žao mi je što se većina ljudi u Zaječaru izgleda previše infiltriralo u “panem et circenses” politiku, tj. politiku “dajte narodu hleba i igara”, u kome su bitnija prazna obećanja, povremeni koncerti i kratkotrajna narodna veselja nego konkretna rešenja. Najviše će izgubiti grad novim talasom “odliva mozgova”, tj. talasom mladih ljudi koji će svoje mesto pod suncem tražiti van Zaječara.

“Kao da sam ceo život sanjao, a sad se budim. Ovo je moja zemlja, al’ ovo nisu moji ljudi. Kažu- ovde nemaš šta da tražiš, bolje miran budi, jer ovde kadija te tuži, ovde kadija ti sudi.” Stihovi Beogradskog Sindikata koji mi se provlače kroz glavu kada čitam vesti iz Zaječara u poslednjih par nedelja.

Pozdravljam sve Zaječarce, sa zebnjom da će me mnogi, što zbog bloga, što zbog stihova Beogradskog sindikata, prozvati disidentkinjom.

 

(Bez)osećajnost medija – “Smrt i patnja se svuda i oduvek dobro prodaju”

Srbija, 2013. godina. Nezapamćeni masakr u Velikoj Ivanči kod Mladenovca. Trinaestoro ljudi je u jednoj noći izgubilo život. Svi meštani su u strahu i neverici. Srbija je u crnom. Ova tragedija nikoga nije ostavila ravnodušnim. Naravno, ni mene.

Ja nisam psihijatar. Nisam ni psiholog. Ja ne umem, ne želim i ne mogu da komentarišem mentalni sklop ubice. Ne mogu da pričam o tome da li je ova nesreća na bilo koji način mogla da se prognozira i da se predupredi. Nikada nisam bila od onih “posle bitke svi su generali” ljudi. Ono što jedino mogu je – da saosećam.

Jer , ja sam samo jedna obična devojka koja čita vesti, kao i svi ljudi koji drže do svog opšteg informisanja. Svaki dan ja započinjem na isti način – bilo da sam kod kuće, na poslu, u autobusu – prvo što uradim je – popijem kafu i pročitam novine. I saosećam.

Najčešće saosećam sa ljudima čije su karijere toliko tužne da u reality programima pokušavaju da ih dignu na noge. Nakon toga, duboko saosećam i sa našim političarima koji i dalje misle da im iko u ovoj državi veruje. Onda malo saosećam sa ljudima koji su dovoljno dokoni da sve te vesti pročitaju pa ih onda ispod komentarišu – i ne samo to, već i da ulaze u rasprave sa drugima koji ih isto komentarišu.

Srbija, 2013. godina. Danas je bila sahrana trinaestoro nesrećno nastradalih meštana Velike Ivanče. Svaki normalan čovek danas saoseća sa njima. Naravno, i ja.

Moj dan je počeo standardno – kafa i novine. Malo je reći da mi je kafa presela, a da sam nakon čitanja naslova današnjih novina bila najblaže rečeno – rezignirana. Zašto?

Zato što je sahrana tužan čin koji nije senzacija. Zato što nije ekskluzivna vest da majka plače za poginulim sinom. Zato što nije spektakularno što neko od šoka i naleta emocija padne u nesvest. Zato što nije čudno što postoji sanitet koji je u pripravnosti jer toj sahrani prisustvuje više od hiljadu ljudi. I u krajnjoj liniji, zato što novinari svojim patetičnim naslovima ne mogu i neće da vrate vreme i bilo šta promene.

Ja razumem da svako radi svoj posao i nije mi namera da optužujem bilo koga, jer znam da novinari to verovatno pišu jer znaju da će takve vesti neko da čita. E, taj deo mene posebno brine. Malo je nas koji misle da su novinski članci koji prate ovakve nesreće nepotrebno opširni i patetični i koji ih zbog toga i ne čitamo. To je dokaz da se smrt i patnja svuda i oduvek dobro prodaju.

Ali, ja neću da bude tako. Ja biram da budem pravi empata. Biram da ne pročitam članak koji nosi naslov od koga se ježiš. Biram da ne čitam članak koji iznosi najintimnije trenutke onih kojima je danas bilo najteže. Biram da saosećam srcem.

“Jecaji do neba, sveštenik stavio bele cipelice i plišanog medu na grob dvogodišnjeg Davida”. Ovo je naslov jednih današnjih novina.

Srbija, 2013. godina.